Salasarski divani - Turizam-Marketing-Putovanja-Turisticka Prizma

- Zašto salaši vojvođanski ne bi bili brend Panonije i što mi ne bi gostili znatiželjnike u objektima koji su izazovni za belosvetske putnike, bar koliko i dvorci Loare ili stare konobe dalmatinske, kaže Radoslav Katić čiji je i otac im’o salaš iza benta na korak od Deronja, ali i Dunava.

Nije salaš ni bircuz, ni zapušteni posed bez struje i vode, mož’ da bidne, al’ ne mora. Salaš u novom veku je samostalni život, porodična proizvodnja namenjena familiji, al’ i tržištu. Stvarno se na vojvođanskim salašima može proizvesti sve ono što turiste i zanima i što svet prepoznaje. Eto Šveđane zanima pekmez od šljiva i kajsija, vole Skandinavci, al’ i Nemci našu rakiju. I palinku i dudaru, a o kajsijevači da ne divanimo! Naše mleko, sir i meso je na ceni, a prodati ga kroz salašarsku uslugu je cena koja vredi, a mnogo je veća od one pijačarske, zar ne.

- Odmor u salašarskom raju, bez obzira da li se radi o subotičkoj peščari, topolskom i maloiđoškom vinogorju, banatskoj pustari ili našoj bačkoj ravnici ispresecanoj rekama i kanalima je ponuda koja se ne odbija, tvdri Katić salašar iz Donje Branjevine kod Deronja. Il’ ako vam je to lakše za prepoznavanje salašar iz bačkog špica kod Dunava nedaleko od Odžaka, tu je i Sombor, a samo priko velike reke i Slavonija. Novi Sad il’ bolje rečeno aerodrom Surčin su na sat vožnje.- Nudimo odmor u nedirnutoj prirodi, u tišini usnulog panonskog mora, organizovali smo i raznorazne radionice tkanja i predenja, ekološke škole za najmlađe, pecanje, lov, a ukoliko neko ima želju može i da se uključi u rad na salašu da namiruje sermiju, da kosi livadu i da se na taj aktivan način sprema za pos’o koji ga čeka kod kuće.

Vojvođani su čudnovat soj. Rade od jutra do sutra, al’ kad im tambura zasvira sve prikidaju i bećare se. Vojvođanska ravnica iznedrila je Đoleta Balaševića, po njegovim pesmama nas prepoznaju, a Lajoš Brindza iz Bačke Topole k’o da je sve iz Đoletovih pesama na svoj salaš preslik’o.
-Bez bagrenja se nemože na salašu, zasadio sam oko 17.000 ovog drveća da nas čuva od vetra i da nas seća na vreme naših dedova kad su salaši bez bagrenja bili retkost. Skoro da ih i nije bilo, divani Lajoš čiji sinovi su stvorili nedaleko od salaša turistički raj zvan Kapriolo.

Kad krenete od Zvonke u Begeču na petnaestak minuta ste kod Babe na Poloju. Salaš je k’o iz filma, a Baba- Dragan Gojić se hvali:
-Imam čvarke guščije, ne nisu od sala već od guske ucelo. To niko ne zna bolje od mene da sprema, da sam u Mađarskoj bio bi bogat, a njihove guščije džigerice niko ne bi poruučiv’o već bi svi samo jeli guščije čvarke- Babin specijalitet. Znaš šta se radi dok spremam guščije čvarke. Ne znaš? Rakija se pije iz fićoka i to ova voćara. Samo goste čekam i sve ispočetka, poručuje Baba Gojić sa Poloja, tu na Busiji kod Bačke Palanke.

Piše: Jovan Tanurdžić

Salašarski divani o vremenu prošlom i budućem

Salaši nestaju, nestaje jedan život, nestaje jedan svet, napisao je pokojni molski lekar Rada Marić.
Dolazi i neko novo vreme salaša, tvrdi Radoslav Katić, deronjski salašar i nastavljač tradicije naše ravnice, pravnik koji stvarajući udruženje salašara čuva prošlost, ali i razmišlja o budućnosti.
- Zašto salaši vojvođanski ne bi bili brend Panonije i što mi ne bi gostili znatiželjnike u objektima koji su izazovni za belosvetske putnike, bar koliko i dvorci Loare ili stare konobe dalmatinske, kaže Radoslav Katić čiji je i otac im’o salaš iza benta na korak od Deronja, ali i Dunava.